"zivot je suvise jednostavan, da bi ga bespotrebno komplikovali!"...
...rekao mi je neko veceras...i odusevio me! ne da nisam to cula ni pomislila nikad ranije, ali od te osobe...odusevilo me je! suze su mi krenule na oci, ali sam ih brzo sakrila. nemojte misliti da sam nesto super-osetljiva...donekle i jesam, umem lako da se rasplacem (nikad na silu, nek se zna!), al ne bih se inace zaplakala na ovako nesto...al ceo dan je bio nabijen emocijama i secanjima...koji su kulminirali u tom trenutku. bila sam odusevljena...tesko je to opisati! nikad u zivotu se nisam tako osecala. oduvek sam volela tu osobu, ali tad, u tom trenutku, videla sam je u potpuno novom, drugacijem svetlu. i zavolela je jos vise! svaka cast!
i mislila sam...mislila...postoje trenuci, kao taj, kad se "spustite" u realnost, malo pobegnete od glupavih teenage problema. razmislite o nekim pravim, krupnim problemima. a ne samo kakva mi je frizura, kako mi stoji ova nijansa sjaja za usne i da li me je pogledao? ...i tada sam srecna...dobijem novu dozu realnosti i zivotnih lekcija od moje drage porodice...ali zasto, zasto taj osecaj ne moze da potraje duze?! da li sam ja povrsna ili je to jednostavno u ljudskoj prirodi? da smo u jednom trenutku toliko svesnih jednostavnih zivotnih istina, a u drugom ih potisnemo negde na samo dno nase svesti...i zamaramo se bespotrebnim glupostima...? umesto da uzivamo u svakom trenutku i iskoristimo ga na najbolji moguci nacin...opustimo se i zaboravimo na sve...prestanemo suvise da mislimo... i Zivimo. 
